Парк природе Стара планина налази се у источној Србији, на територијама општина Зајечар, Књажевац, Пирот и Димитровград. Захвата површину од 142 219 хектара и 64 ара. Под заштитом је државе као природно добро од изузетног значаја, сврстано у 1. категорију. Подручје Старе планине проглашено је за парк природе 1997. године, као подручје изузетно вредно са становишта разноврсности биљног и животињског света и њихових заједница, као и геолошких, геоморфолошких и хидролошких карактеристика.

Географски положај

Масив Старе планине налази се у источном појасу Карпато-балканида, у оквиру кога представља западни део масива Балкана, који се у целини налази у Бугарској. Стару планину изграђује планински венац који почиње од обронака Вршке Чуке изнад Зајечара, а затим се пружа према југоистоку, одакле се нагло издиже изнад Књажевца и прелази у високи планински масив који се лучно пружа правцем северозапад-југоисток, достижући највећу висину на врху Миџор. Североисточне падине налазе се на територији Бугарске, док се југоисточне падине са побрђима налазе на територији Србије. Планински масив Старе планине се састоји из два дела: Заглавка и Висока.

Климатске карактеристике

Стару планину карактерише умерено-континентална субпланинско-планинска клима[3]. Идући од нижих према вишим деловима смањује се просечна температура, а повећава влажност ваздуха. Са просечном температуром од 0.5°C, најхладнији месец је јануар, док је најтоплији јул, са просечном температуром од 22°C. Средња годишња висина падавина износи 960.5 mm. Највише падавина излучи се у мају, а најмање у септембру.

Геоморфолошке карактеристике

Рељеф Старе планине одликује се великом рашчлањеношћу. Основна карактеристика рељефа ове области су оштро усечене и дубоке долине кратких токова. Ова карактеристика условљена је, у највећој мери, геолошком грађом терена. Рељеф Старе планине је у основи тектонског порекла (морфоструктуре настале су дејством тектонских покрета), а обликован је елувијалним, делувијалним, пролувијалним,колувијалним, флувијалним и крашким процесом.
Као објекти геоморфолошког наслеђа издвајају се:

    * долина потока Бигар - долина је у целини изграђена од бигра. У овој долини се налази водопад висок 35 метара, који уједно представља и ушће у Стањанску реку, једну од изворишних краковаТрговишког Тимока;
    * Бабин зуб - група остењака, изграђених од кварцних пешчара. Карактерише се, осим великог броја ових геоморфолошких облика, и видиковцем;
    * укљештени меандри Темштице - усекла их је река Темштица, у оквиру клисуре дубоке 160—260 метара, у црвеним пешчарима;
    * клисура Владикине плоче - налази се између села Рсовци и Паклештица, у потезу од 2 километра. У јурским седиментима је усекла река Височица. У геомрфолошком погледу карактеристична је поукљештеним меандрима, и великом броју (око 15) пећина, које се налазе у овој клисури;
    * клисура Росомачке реке - простире се између села Росомач и Славиња, у седиментима јурске старости. Са геоморфолошког аспекта карактеристична је по тзв. Росомачким лонцима. То су удубљења која настају карактеристичним процесима вертикалне флувијалне ерозије. Налазе се на местима где река нагло са каскада пада у корито, па се, због велике кинетичке енергије воде, врши удубљивање дела речног корита непосредно иза каскада. Њихова ширина може бити и до 4 m у пречнику;
    * крашка депресија Понор - представља крашку депресију без површинског отицања воде. Дужа страна ове депресије простире се правцем северозапад-југоисток. Богата је изворима који се јављају на њеним ободима. Ови извори су велике издашности, са температуром воде од 5—8°C.

Геолошка грађа

Најстарије стене у овом подручју су амфиболити и амфиболитски шкриљци, кварцити, мермери и амфиболитско-биотитски гнајсеви протерозојске старости.
Камбријумске творевине представљене су фосилоносним творевинама са метаморфним саставом вулканогено-седиментног карактера. Стуб стена силурске старости започиње метаконгломератима са којима се смењују метаморфисане аркозе и аргилошисти са прослојцима мермерастих кречњака. Карбон је представљен седиментним и вулканогено-седиментним творевинама: теригене стене са угљем итуфовима. Перм је представљен црвеним пешчарима и конгломератима.
Мезозојске стене су доста добро развијене у овом подручју, и може се пратити развој по свим катовима мезозоика. Тријаске стене представљене су теригеним седиментима, теригено-карбонатнимседиментима са маринском фауном, кречњака са брахиоподима и шкољкама и црвеном серијом. Јурске стене, које изграђују највећи део подручја, су: кластичне творевине преко којих леже амонити, плавичасти глинци са шкољкама, пешчари, песковити кречњаци, банковити и слојевити кречњаци са рожнацима и банковити спрудни кречњаци. Кредни седименти представљени су: песковитим и лапоровитим кречњацима, лапорцима, пешчарима, глинцима, вулканским агломератима, бречама, туфовима, туфитима и андезитима.